O nama

Škola fudbala Viktorija Star namenjena je deci od 5 do 11 godina, sa opština Zvezdara, Palilula, Karaburma, Mirijevo…. Za vrlo kratko vreme zabeležili smo zapažen uspeh na animiranju dece u sredini gde fukcionišemo, kao i visok nivo kvaliteta i stručnog rada u oblasti trenažnog procesa. Od početka rada bili smo zastupljeni u svim medijima kako elektronskim (TV RTS, SOS KANAL, TV PINK, PRVA TV….), tako i pisanim (SPORT, SPORTSKI ŽURNAL, KURIR, NOVOSTI…).
Osim druženja, sticanja radnih i životnih navika, kao i sociološke uloge, deca se uče osnovnim elementima fudbalske igre. Cilj škole je da se mališani osećaju kao kod svoje kuće i da im osmeh sa lica ne silazi.  Osnivač i vlasnik Škole fudbala Viktorija Star je Dalibor Aćimović.

 

Rođen sam 14. februara 1978. godine u Mostaru. Od malih nogu, pa sve do danas, svaki dan mi je bio podređen fudbalu. Počeo sam da ga treniram sa deset godina u dresu mostarskog Veleža, tako što sam na čuvenim “Mahalama”baš ja od 1.000 dečaka, privukao pažnju klupskih skauta i zaslužio čast da mi u prvoj registraciji piše – Dalibor Aćimović, pionir FK Velež. Tog leta 1988. godine verovatno nije bilo srećnijeg dečaka u gradu od mene, jer sam dobio priliku da zadužim opremu sa grbom koji je bio ponos svakog Mostarca i stanovnika Hercegovine. Prvi trener u pionirima bio mi je legendarni Vladimir Skočajić, da bi u kadetskom uzrastu dobio prilku da radim i sa Micanom Kordićem.
Sve mi se odigravalo kao u najlepšem snu dok početak tragičnog rata u BiH nije pokazao koliko život može biti i surov. S porodicom sam se preselio u Beograd, a svoju ljubav prema fudbalu nastavio sam da gajim igrajući za FK Železnik. U timu iz predgrađa završio sam kadetski i omladinski staž, sa nepunih 20 godina potpisao sam profesionalni ugovor, ali opet je zadovoljstvo kratko trajalo. Na jednoj prijateljskoj utakmici doživeo sam tešku povredu skočnog zgloba zbog koje sam kasnije morao da prekinem sa aktivnim igranjem. Ništa nisu pomogle terapije, ni najbolji lekari u Beogradu … Bilo je to šokantno saznanje za mene, ali između očajanja zbog preranog odlaska iz fudbala i borbe za ostanak u voljenom sportu, ja sam izabrao ovo drugo. Odlučio sam brzo da krenem trenerskim putem, pa sam uz podršku porodice i najbližih prijatelja, naredne godine posvetio svom fudbalskom obrazovanju.
Završio sam Višu trenersku školu, smer fudbal, na Sportskoj akademiji kod profesora Radivoja Radisava, a odmah posle toga i školu za višeg menadžera. Na oba diplomska rada dobio sam ocene osam (8).
Uporedo sa studiranjem, trudio sam se da iskoristim brojne kontakte kako bih se stručno usavršavao i prikupljao znanja od dokazanih trenerskih imena. Imao sam priliku da pratim rad Vahida Halilhodžića u vreme dok je vodio Pari Sen Žermen, bio sam gost na treninzima grčkog Olimpijakosa dok ga je trenirao Dušan Bajević i u varšavskoj Legiji, kada je o rezultatima najvećeg poljskog kluba brinuo Dragomir Okuka. U svim navedenim klubovima proveo sam mesec dana, što je za mladog trenera poput mene bilo neverovatno iskustvo.
Ipak, nisam se zadovoljavao postignutim, znao sam da sam tek na početku i da u fudbalu ni decenije nisu dovoljne da bi se savladale sve tajne trenerskog posla, pa sam nastavio da tragam dalje za novim saznanjima. Novi propisi koje je donela UEFA zahtevali su od svakog trenera utvrđivanje gradiva i potvrdu znanja u formiranim trenerskim školama pri fudbalskim savezima, uprkos stečenim diplomama u Višim trenerskim školama. Upisao sam se u Trenersku školu Fudbalskog saveza Srbije, gde sam uz mnogo odricanja i rada zaslužio “B” i “A” UEFA trenerske licence.
Dok sam studirao posmatrao sam treninge svih kategorija i uzrasta Partizana, Crvene zvezde, reprezentacije i upijao svaki potez od trenera koji su vodili te ekipe. Nije mi bilo teško da u pauzama pratim rad nižerazrednih klubova u Beogradu i Srbiji, jer sam znao da pre najvažnije odluke u mojoj karijeri moram dobiti jasnu sliku o trenerskom poslu prikupljanjem saveta od iskusnijih ljudi koji su godinama prisutni u poslu.
Kada sam osetio da je došao trenutak osnovao sam Školu fudbala Viktorija Star. Bilo je to 2007. godine kada sam preuzeo odgovornost za fudbalske početke mnogih dečaka i devojčica koji će narednih deset godina dolaziti na treninge u moju školu. Uz rad sa decom uzrasta od četiri do 12 godina, nastavio sam da pratim trendove, a u pauzama sam obilazio škole i klubove širom Evrope. Na taj način prikupio sam preko preko 1000 CD i stručne literature, odlazio sam na sve seminare koji su značajni za napredak igre i organizacije treninga, ali sam bio redovan i na predavanjima kod prof Miljka Ristića, predsednika zdrastvene komisije FSS, kada su teme bile vezane za zdravlje fudbalera ili su govorili stručnjaci iz oblasti kondicione pripreme igrača.
Neprestani rad sa decom, odlasci na turnire i prvenstvene utakmice timova mlađih kategorija, pomogli su mi da odlično upoznam sve značajnije trenere, direktore omladinskih škola i, što je najvažnije, sve dečake u Srbiji sa potencijalom da jednom postanu dobri ili vruhunski profesionalci. Jedno vreme sam bio trener u selekciji FS Beograda, pa sam tako imao čast da budem u stručnom štabu selekcije na turniru u Beču, gde smo sa ekipom igrača rođenih 1997. godine, predvođeni Ivanom Šaponjićem i Lukom Jovićem, zauzeli prvo mesto, pobedivši Austriju Beč u finalu.